HEROINE SVIH VREMENA
One su radile, ratovale brinule se o deci, o starima prelazile reke, pucale, borile se za ženska prava. One su u svim vremenima nosile najveći teret. One danas rade na svojim poslovima a rade i kod kuće, brinu o deci, o starima. One su danas plaćene manje, imaju slabiju socijalnu prohodonost i mogućnost napredovanja u karijeri, one i dalje nose sav teret društva u kojem žive. One su često i zbunjene, često ćute. Ovo su priče o najboljim Ženama svih vremena. Onima na koje smo zaboravili i one koje još nismo upoznali. Ovo su priče SA i O njima. Iz Italije piše Katarina Lazić, filolog
Doprinos žena u borbi jugoslovenskih naroda za slobodu u Drugom svetskom ratu je bio izvanredan. Učešće žena u NOB-u je zaista bio jedan od retkih primera masovnog učešća žena u borbi protiv nacističkog i fašističkog neprijatelja. Broj učesnica je bio zaista impresivan. Od jula 1941. do maja 1945. borilo se preko 100.000 žena a ranjeno 40.000. Za narodne heroje proglašena je 91 žena, a njih 3.344 dobilo je Partizansku spomenicu. Svojom borbom u ratu one su se borile i za prava žena koja su, u izvesnoj meri, i dobijena nakon oslobođenja.
Vera Blagojević rođena je 16. maja 1920. godine. U Šapcu je završila osnovnu školu i gimnaziju i bila redovni posetilac Francuskog doma (zgrada koja se kasnije zvala „Dom omladine Vera Blagojević“) gde je usavršavala francuski jezik. Njen buntovnički duh pokazao se još 1937. godine kada je bila jedan od organizatora đačkog štrajka čiji je razlog bio ponašanje nekih profesora. Vera se vremenom sve više povezivala sa kružokom „levičara“ a značajan uticaj je na nju imao Žika Popović, direktor “Šabačke narodne knjižnice i čitaonice”. Od 1938. godine bila je član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) i Naprednog studentskog pokreta kada je u Beogradu započela studije medicine. Bila je član Komunističke partije Jugoslavije od 1940. Na njenu inicijativu osnovano je Studentsko udruženje u Šapcu. Uz njenu pomoć ubrzo je u Šapcu bio obnovljen rad Mesnog komiteta SKOJ-a za Šabac, posle obaranja vlade Cvetković-Maček 27. marta 1941. kada se peške vratila u Šabac.
Posle velikog broja aktivnosti u okviru partizanskog pokreta Vera je u toku akcije „čišćenja Mačve od partizana“ početkom 1942. uhapšena, i posle mučenja, predata štabu Gestapo-a u Šapcu. Saslušavanjima su prisustvovali komandant logora Vili Paul i agent Gestapo-a Dragutin Dolček, Miloradović i njegovi agenti iz Specijalne policije. Odmah nakon hapšenja, listovi „Novo vreme” i „Naša borba” nazivali su je „opasna komunistikinja” i „žena zver”. Dopisnik „Novog vremena“, Bora Karapandžić, inače ljotićevsiki pristalica, pisao je „Uhvaćena je čuvena komunistikinja, komesar Vera Blagojević, kod čije tetke u Šapcu je, u kralja Milana ulici broj 6, postojalo čitavo skladište komunističkih letaka koji su docnije plavili Mačvu i Pocerinu“. Nakon bezuspešnih pokušaja da iznude informacije, Veri su polomili desnu ruku, ali ona je hrabrila druge logoraše da izdrže i ne pokleknu pred islednicima govoreći „Ništa ne priznati! Junački se sve mora izržati! Prkosno treba živeti, ali još prkosnije umreti!“. Streljana je zajedno sa ostalim logorašima, 18. marta 1942. godine na obronku šume Šicare u sremskom selu Klenak. Imala je samo 22. godine a njene poslednje reči bile su Pucajte, pobeda je naša. Prkosno umiremo za slo… Rečenicu nije uspela da dovrši jer je njene reči prekinuo zvuk mitraljeza.
ŽENE U BORBI
Vera je bila i jedini ženski član KPJ za Podrinski okrug i sekretar omladinskog ogranka komiteta. Najviše je radila u omladinskoj sekciji koja je imala za cilj opismenjavanje mladih devojaka, organizovanje kulturnih priredbi i edukativnih kurseva, borbu za građanska prava i za žene (npr. pravo glasa). Aktivno je radila na okupljanju omladine Šapca i okoline i njenom uključivanju u Narodnooslobodilački pokret (NOP). Održavala je sastanke skojevskih grupa i aktiva, kao i sastanke omladine na kojima je govorila o antifašizmu.
Na Okružnoj partijskoj konferenciji za šabački okrug održanoj 29. juna 1941 nadomak Bogatića, Vera je bila ponovo izabrana (kao jedina žena) u Okružni komitet KPJ za Šabac. Na ovoj Konferenciji doneta je odluka da se formira partizanski odred, što je i učinjeno nekoliko dana kasnije kada je 16. jula na ovom mestu formiran Mačvanski partizanski odred. U partizanski odred su stupile: Marija Zaplatić, Katarina Jerković, Štefica Kosijer, Milena Kosovac, Branka Milinković, Dušanka Rafailović, Marija Ristić, Zora Simeunović, Cana Stanisavljević.
Kada su počele borbe, žene i omladinke koje su imale završene medicinske tečajeve, bile su raspoređene na punktovima u Šapcu kako bi organizovale sanitetsku službu i pružile prvu pomoć ranjenicima. Vera je, u periodu pripreme za oružani ustanak, organizovala nekoliko aktiva žena koje su radile na sakupljanju oružja i municije, prikupljanju novca, odeće i obuće za prve partizanske borce, sakupljanju informacija o kretanju okupatorskih jedinica, vršenju kurirske dužnosti i održavanju stalne veze između Šapca i Beograda. Na ovim zadacima najviše je sarađivala sa ženama, među kojima su bile: bankarska činovnica i sekretar Mesnog komiteta KPJ za Šabac Zora Simeunović, učiteljica Dara Radovanović, krojačice Štefica Kosijer i Nata Jeličić, učiteljica Katarina Jerković, studentkinja agronomije Radmila Lala Ivković, studentkinja filosofije Zora Begenešić. Kada su se već širom Jugoslavije organizovali odbori Antifašističkog Fronta Žena (AFŽ) oni su u Mačvi odmah bili prihvaćeni zahvaljujući već dobro organizovanoj „ženskoj“ organizacionoj strukturi na ovoj teritoriji.
Žene oko Vere Blagojević bile su prave inovatorke u prevazilaženju tradicionalnih shvatanja o učešću žena u političkom i javnom životu. Krojačka radionica u selu Petkovici brojila je petnaest žena i šest šivaćih mašina. Ove žene su bile i zvanični pripadnici partizanskog odreda. Bile su odvojene od kuća, položile su partizansku zakletvu, imale vojnički smeštaj i ishranu.
U okviru ove radionice postojao je partizanski hor, koji je svoj prvi nastup imao u oslobođenom Bogatiću, septembra 1941. godine prilikom dočeka grupe robijaša-komunista koji su 22. avgusta pobegli iz sremskomitrovačkog zatvora.
Žene učesnice NOB-a su privukle pažnju ne samo domaćih, već i svetskih medija. Tako je o njima, sa velikim poštovanjem, pisao i američki „Chicago Tribune”.[1] Ovaj dnevni list objavio je priču o ravnopravnosti žena u partizanskom pokretu za oslobođenje Jugoslavije pod vođstvom Komunističke partije Jugoslavije. Sasvim šokiran, američki novinar izveštavao je da su gotovo trećina artizanskih boraca – žene, koje se bore rame uz rame sa svojim muškim drugovima, što ovu armiju uistinu čini narodnom. Kako se desilo da smo ih zaboravili?
ŠTA JE BILO POSLE?
Vera je posthumno proglašena narodnim herojem 7. jula 1953. Savez boraca NOR Šapca je otkrio spomen-bistu Vere Blagojević u dvorištu Biblioteke „Žika Popović” (danas Biblioteka šabačka) na Dan boraca 4.jula 1958. Vida Jocić, vajarka, autor je ovog dela a ista spomen-bista postavljena je i u dvorištu nekadašnjeg Doma studentkinja, a danas Studentskom domu „Vera Blagojević” u Beogradu.
Ime Vere Blagojević nosili su šabačka gimnazija (do 2002. godine Gimnazija „Vera Blagojević”) i Kulturni centar Šapca (do 2002. godine Dom Kulture „Vera Blagojević”). Na istoj zgradi nalazila se spomen-ploča posvećena Veri Blagojević, a u Šapcu je postojala i ulica sa njenim imenom, preimenovana u ulicu slikarke Mare Lukić Jelisić. Te 2002. godine rešili smo da više ne pamtimo studentkinju medicine koja se borila za našu slobodu ali njenu sudbinu su podelili i neki drugi heroji. Njenog mentora i profesora istorije i
[1] Chicago Tribune on Women in Partisans, 1944
književnosti iz gimnazije, Žiku Popovića, Šabac je takođe zaboravio. Čisto da se podsetimo, bio je osnivač Šabačke narodne knjižnice i čitaonice, inicijator osnivanja Muzeja u Šapcu, 1934. godine, rukovodilac i reditelj amaterskog pozorišta „Dobrica Milutinović” u Šapcu.
Maurice Halbwachs je pisao da kolektivno sećanje živi unutar određene grupe čime je ograničeno u vremenu i prostoru, dok bi istorija trebalo da bude nedeljiva i da kao takva predstavlja univerzalno pamćenje. To za naše krajeve ne važi. Kraj samoupravnog socijalizma, neuspela tranzicija u tržišno kapitalističko i samim tim valjda i „srećnije“ društvo, nosila je sa sobom potrebu pričanja drugačijih priča pa je novonastali narativ zahtevao zaborav.
Ne mogu da se oduprem utisku da su na našim prostorima zavladale kratkovide i kratkoročne „politike“ pamćenja pa nam je i kolektivno pamćenje svedeno na nivo slučajnog „sećanja“. Možda smo najviše zaboravili na to da su neke opšteljudske vrednosti, a ponajviše borba za slobodu, univerzalne kategorije i ne smeju biti osuđivane jer su bile bliske nekoj „ideologiji“ koja pripada jednoj drugoj istorijskoj epohi. Sećanje i pamćenje na ove velike ljude u najtežim vremenima zalog su za buduće generacije, dakle baš onako kako kaže onaj Njegošev stih koji je inspirisao Veru u pisanju maturskog rada: Na grobu će iznići cveće za daleko neko pokolenje.
Literatura:
- Podrinsko-kolubarski region. (1982). Glas Podrinja Šabac, Šabac.
- Mladenović Stanko(1978). Narodni heroji Podrinja. Šabac. Fond NOB Podrinja.
- Žene Srbije u NOB. Prosveta/Nolit, Beograd. 1975.
- Parmaković, Dragoslav (1976). Mačvanski partizanski odred. Šabac: Fond NOB Podrinja.
- Parmaković Dragoslav. (1978). Mačvanski (podrinski) narodnooslbodilački partizanski odred (1941-1944). Fond NOB-a Podrinja.
- Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji 1941—1945 (tom I). (1980). Narodna knjiga, Beograd.
- Heroine Jugoslavije (1980). Spektar. Zagreb.
- Narodni heroji Jugoslavije (1975). Grupa autora. Mladost, Beograd.
- Borbeni put žena Jugoslavije (1972). Leksikografski zavod Sveznanje, Beograd.