HEROINE SVIH VREMENA
One su radile, ratovale brinule se o deci, o starima prelazile reke, pucale, borile se za ženska prava. One su u svim vremenima nosile najveći teret. One danas rade na svojim poslovima a rade i kod kuće, brinu o deci, o starima. One su danas plaćene manje, imaju slabiju socijalnu prohodonost i mogućnost napredovanja u karijeri, one i dalje nose sav teret društva u kojem žive. One su često i zbunjene, često ćute. Ovo su priče o najboljim Ženama svih vremena. Onima na koje smo zaboravili i one koje još nismo upoznali. Ovo su priče SA i O njima. Iz Italije piše Katarina Lazić, filolog
Razgovor sa spec. dr pedijatrije Sonjom Rakočević iz Gračanice, Kosovo&Metohija
Doktorku Sonju Rakočević upoznala sam na Sajmu turizma u Beogradu gde sam bila angažovana sa jednim italijanskim udruženjem koje je tom prilikom predstavljalo projekat vezan za enklavu Velika Hoča na Kosmetu. U međuvremenu, kod mene se rodilo veliko poštovanje za njenu stručnost, predanost radu, etiku i nadasve neku finu dozu ljudskosti koju nisam tako često sretala. Dr. Sonja provela je šest meseci na klinici San Donato (Milano) u okviru italijansko-srpskog projekta „Radosno srce“, pa smo, i kao strankinje u Italiji, pričale o kulturološkim razlikama naših naroda, o Kosmetu, o identitetu. Sonja i ja smo odavno u kontaktu „na daljinu“ pa nam pandemija nije promenila način komuniciranja ali sada imamo priliku da podelimo sa čitaocima deo naših razgovora o aktuelnom stanju i o jednom projektu koji život znači. Ovo je prilika da se čuje glas onih žena koje za nas rade u tišini, čije glasove retko čujemo a od koji bismo mogli mnogo da naučimo. U ovom razgovoru učimo od doktorke Sonje, majke, humanitarne radnice i Srpkinje sa Kosmeta.
U Srbiji se nažalost, nedovoljno govori o našim ljudima na Kosmetu, naročito o Srbima u enklavama. Kakvo je sada opšte stanje?
Navikli smo na loše vesti, pa ih potiskujemo iz svesti. Sad su ceo svet zahvatile, većinom loše vesti. Srbi u enklavama već dvadeset godina žive u izolaciji sa ograničenom slobodom kretanja. Sada smo u dvostrukoj izolaciji. Pandemija nam je onemogućila da se krećemo u inače uskim krugovima u kojima boravimo. Ne možemo da obiđemo rođake i prijatelje. Najteže nam je za vreme praznika kojem se najviše radujemo, jer tada posetimo Svete Arhangele kod Prizrena, Visoke Dečane, Pećku Patrijaršiju… U suštini, izolaciju smo dočekali smireno. Kod nas policijski čas traje dvadeset četiri sata sa odobrenim kretanjem od 90 minuta. Možda je upravo rezultat dvostruke izolacije da na kraju sedme nedelje epidemije, u srpskim sredinama južno od Ibra, nema nijednog registrovanog slučaja obolelog od korona virusa.
Možeš li nam dati iz prve ruke neke informacije o tome kakva je situacija trenutno u tvojoj bolnici i kakva je situacija u vezi sa pandemijom u drugim enklavama?
Mi smo od uvođenja vanrednog stanja, sa manjim poteškoćama, domove zdravlja i bolnice prilagodili za funkcionisanje u vanrednim uslovima. Otvoreni su kol-centri, oformljene Kovid ambulante, Kovid timovi za rad na terenu. U manjim enklavama postoje kol- centri i ambulante u kojima doktori rade trijažu i slučajeve sumnjive na Kovid19 šalju u jednu od tri bolnice u srpskim sredinama. Želim da pohvalim pacijente širom KiM koji se sve vreme ponašaju u skladu sa preporukama. Posebna zahvalnost od mene kao pedijatra je roditeljima sa kojima imamo odličnu saradnju. Oni su veliki heroji u doba korone i zaista sam ponosna na njih. Verujem da ćemo zahvaljujući disciplini svih sugrađana brzo izaći iz duple izolacije.
Sonja, ti si, uz udruženje iz Milana (Cuore fratello Onlus) jedan od glavnih aktera projekta „Le gioe del cuore“ ili „Radosno srce“ na srpskom jeziku. Možeš li nam nešto reći, u opštim crtama, o ovom projektu?
Ovaj humanitarni projekat se odvija u dobrom duhu i saradnji naših i italijanskih lekara, Organizacije „Prijatelji Dečana“ koju vodi otac Benedikt, Saveza Srba iz Italije, kao i mnogih volontera. Iznad svega tu je i izuzetna pomoć Srpske pravoslavne crkve i blagoslov vladike raško-prizrenskog Teodosija. Tokom svih ovih godina taj blagoslov se oseća, jer moram priznati da nimalo nije lako kada pošaljete dete sa teškom srčanom manom na operaciju u drugu zemlju bez obzira na potpuno poverenje u stručnost lekara koje sam imala priliku da upoznam i radim sa njima. Preuzimate veliku odgovornost, stalno ste u kontaktu sa lekarima, porodicom, volonterima i brinete tokom i posle operacije da ne dođe do komplikacija, što u tako teškim slučajevima nije isključeno. Do sada je hvala Bogu sve proteklo dobro i svaka uspešna operacija nam daje snagu da nastavimo da pomažemo najugroženijima.
Ovakvi projekti su neminovno nabijeni emocijama i nepredvidivim dešavanjima. Kakva su tvoja iskustva i šta je ostavilo poseban utisak na sve vas koji ste na ovom projektu angažovani?
Do sada je dvanaestoro dece operisano. Jedan od njih je sedmogodišnji S.M. iz Gračanice. On je imao jako komplikovanu srčanu manu koja nije mogla da se operiše u našoj zemlji. Bili su uzdržani i doktori u Londonu. Poslali smo dokumentaciju u Milano sa strepnjom da će nas odbiti. Doktor Đamberti, čuveni kardiohirurg, rekao je da je, za svojih 25 godina rada, imao samo jedan takav slučaj koji je uspešno operisao. Rizik je bio veliki, ali mali junak je posle devet sati operacije uspeo da se izbori. Vratio se kući i konačno ispunio svoju najveću želju: konačno je sa vršnjacima mogao da igra fudbal.
Poseban je slučaj J.K. Tada je bio beba od nekoliko meseci i u Milano je na operaciju otputovao sa tatom, a mama je ostala sa bratom blizancem kod kuće. Na prijemu u bolnicu dok su uzimali osnovne podatke o bebi, tati je pozlilo, doktori su ga reanimirali, uspostavili rad srca, brzo postavili dijagnozu retkog urođenog sindroma koji je povezan sa poremećajem srčanog ritma sa kojim je tata, ne znajući, živeo preko trideset godina. Prvo su tatu operisali, a ubrzo i malog J.K. Nakon izvesnog vremena obojica su se vratila kući, jedan posle planirane, a drugi posle neplanirane intervencije na srcu. Na poliklinici i danas govore kako je mali J.K. doveo tatu u San Donato u Milano da mu spasi život.
Kakvi su planovi za dalji rad kada prođe period pandemija?
Za sada smo usredsređeni na pomoć malom B.A. kog je pandemija zatekla sa mamom u bolnici. Tamo su već tri meseca. On je posle tri intervencije uspešno operisan i sada sve radimo da nađemo način da ga, što pre, vratimo svom tati i sestricama na KiM. Situacija u Milanu je dramatična, a sjajni lekari rade svoj posao. Sada nije zahvalno davati prognoze, nadamo se da ćemo i posle pandemije nastaviti da pomažemo deci kojoj je potrebna pomoć.
Kako se odvija život na Kosmetu kada nije vanredno stanje? Kako žive Srbi južno od Ibra?
Već sam rekla da mi nemamo potpunu slobodu kretanja, a u tom prečniku od nekoliko kilometara nemamo ni raznovrsne ponude. Najviše nam nedostaje grad. Ne možete ni da zamislite kako se osećaju ljudi koji su veliki deo svog života proveli u gradu, a onda su preko noći potisnuti u enklave, seoske sredine. Evo dve decenije se prilagođavaju načinu života koji u prvim godinama nije nimalo bio dostojan života čoveka u 21. veku. Ali život, kakav-takav, teče… Rađaju se deca, neka od njih još uvek nisu videla gradske ulice, semafore, visoke građevine. Mnogi se još uvek prilagođavaju i neće pobeći od posledica takvog života i izolacije. Možda nas je to učinilo otpornijima i malo bogatijim u duhovnom smislu. Možda smo spremniji da se zbog svega toga radujemo malim stvarima.
Da li možeš da nam kažeš kako ti vidiš život na Kosmetu ne iz lekarske perspektive nego iz perspektive građanke koja živi na Kosmetu?
Perspektiva građana srpskih enklava je neizvesna, jer ne zavisi od nas. Život se ovde planira od danas do sutra, a prođe evo dvadeset godina. Mnogi od nas su sebe videli u mestu gde su studirali, Prištini, kako osnivaju porodice, stupaju u radne odnose, napreduju u svom pozivu, žive jedan pristojan život, a onda se 1999. sve srušilo. Potom nas je pogrom 17. marta 2004. teško pogodio, taman smo se navikli na sigurnost geta. Ponovo smo bili očevici uništavanja svega što je srpsko: crkve, sela, malo gradskih sredina, biblioteke, škole, spaljene ambulante, ubijeni i ranjeni ljudi… Nesloboda kretanja, geta, strah, su još više došli do izražaja.
Onda smo počeli da gradimo sopstvene sisteme funkcionisanja, sa kratkoročnim planovima, ali uvek sa verom da možete i morate da uspete u svojim namerama. Život se sveo na posao, na borbu da uradite nešto za ovaj narod koliko je u vašoj nadležnosti, a često i iznad toga. Decenijama sa Humanitarnom organizacijom „Sveti Jovan Milostivi“ odlazimo do ostavljenih, zaboravljenih bolesnih i, pre svega, izolovanih ljudi. Tu organizaciju vodi igumanija dr Irina Petrović. Lečimo i pomažemo, koliko možemo. Tako smo se okrenuli jedni drugima, osnaživali smo zajednicu, učvršćivali prijateljstva. Više smo okrenuti jedni drugima, što je u ovim uslovima i prirodno.
Provela si nekoliko meseci u Milanu. Jasno mi je da su to neuporedive realnosti ali kako bi uporedila život običnog čoveka u Milanu i na Kosmetu?
To su zaista velike razlike. Ne možete uporediti život u getima, sa životom u bilo kojoj provinciji u Srbiji. Pre svega, životi ljudi u različitim izolovanim sredinama južno od Ibra se ne mogu uporediti. Najugroženije su male zajednice u Metohiji, one imaju po par prehrambenih prodavnica, školu, ambulantu i crkvu. Naš narod kaže: navikneš se na sve! Lično, moj život je bio šarolik u smislu uslova i mesta prebivališta. Zbog školovanja sam promenila dosta gradova, većih i manjih. Boravak u Milanu je bio važno iskustvo, iz njega sam otišla bogatija za veliki broj prijatelja, bogatija u znanju, ali isto tako i u kulturnom i umetničkom smislu.
Da li imaš neku poruku za naše ljude gde god oni bili u ovom trenutku?
Treba izdržati još malo u izolaciji, jer nije to najstrašnije što nas može zadesiti u životu. Možda će nam, posle ove pandemije, biti važne male stvari. Setimo se našeg skromnog patrijarha Pavla i njegove poruke da ne štedimo ljubav, jer što je više dajete, više je imate.