Naivno sam poverovao da će opaki virus bar nakratko potisnuti dežurnu inspiraciju za većinu tekstova o vođinom liku i delu. Ta nada je malo ojačala dok se s početka vapajno pozivao na struku, ili bar ono što je od nje ostalo nakon organizovanog izvoza zdravstvenih radnika u Nemačku uz pomoć Privredne komore i njenog predsednika Marka Čadeža, premijera iz zasede. Pa još kad sam video da se vođina najdraža tutorka Angela samo jednom pojavila pred mikrofonom, na onoliku Nemačku…
Ali, ne lezi vraže, sve to je bilo jače od njega i šou je mogao da počne. Sa zakasnelim merama, sa neduhovitim zajebancijama, stvaranjem alibija uveravanjem javnosti da se „sluša struka“… Da bi se nastavilo melodramski, glumatanjem, predizbornom retorikom i samohvalisanjem. Ni sada ne znam zašto sam očekivao da će se Glavni Stručnjak suzdržati i ponašati kao politički džentlmen nakon što je prioritetno progurao partijske izborne liste nauštrb blagovremene reakcije na pandemiju. A onda se desila i bruka prilikom dočeka „braće Kineza“ na aerodromu. Te ljude koji su napustili višemesečni haos i došli ovde da pomognu bilo je, najblaže rečeno, nekorektno i nepristojno dočekati na onakav način. Samo je egzaltirani domaćin, kao hrabri baja iz kraja, bio bez zaštitene opreme!
Još jedna egzibicija za domaću upotrebu, bez poštovanja za one koji su došli da jedan strah zamene drugim, koji su poznati kao disciplinovan narod kom je kolektivitet izraz snage i deo tradicije. „Ja sam stari politički vuk za ovakve stvari“, pohvalio se navrhvođa uoči ovog grotesknog prizora na aerodromu. Dakle, i samo – politički. Tu je početak i kraj svih dilema, jer svakodnevno treba pokazivati ne da je on najsposobniji već da je jedini sposoban. Dok se taj virus trajno ne useli u raju pre nego što nagrne na glasačke kutije.