Piše: Miodrag Majić
Sala je bila svečano ukrašena. Oko velikih banera s kitnjastim logoom multinacionalne trgovinske kompanije, izvijali su se šareni helijumski baloni. Nekoliko napadno našminkanih hostesa na vrtoglavo visokim štiklama, tiskalo se na bini. Smejale su se poput plastificiranih stjuardesa koje putnicima na interkontinentalnom letu, nakon noćnog dremeža, nude mafin. Prekoputa njih, za desetak stolova smeštenih u središnjem delu prostorije, sedeli su radnici sveže privatizovane fabrike „Jedinstvo”. Većina njih upravo je završila noćnu smenu. Na silu vraćeni s kapije kako bi „pravili gužvu”, bili su neispavani i mrzovoljni. Podsećali su na brodolomnike nekoliko dana ostavljene u čamcu za spasavanje na otvorenom moru. Pa ipak, nisu imali izbora. Bilo je tačno osam i trideset, i ceremonija je mogla da počne.
„Veliko mi je zadovoljstvo da vas pozdravim ispred kompanija „Soft elektriks enterprajz!”
Licem Brajana Vesta, direktora ljudskih resursa, dominirao je uigrani, plastificirani osmeh. Veselo, kao da se sprema za ples, sićušni čovečuljak zakoračio je gizdavim korakom ka sali. Predimenzionirana ukrasna maramica virila je iz džepa kariranog sakoa, podsećajući na telo pregažene ptice. Na njegov znak, jedna od devojaka podiže veliki kanonov fotoaparat i sasu „rafal” po pospanim licima. Dvodnevni seminar pod nazivom „Tim bilding – zajednički rad i izgradnja poverenja” bio je samo još jedan vid šikane koju je, pored obaveze upisivanja i zabrane korišćenja mobilnih telefona u radno vreme, zaposlenima priredilo novo fabričko rukovodstvo.
„Prvi korak koji ćemo učiniti na naše druženje, biće jedna mala igra!” Mister Vest zacakli očima poput ekrana jednorukog džeka koji objavljuje zgoditak.
Života Rajić zvani Macola, predradnik u metaloglodačkom pogonu, se prenu. U kolektivu je važio za jednog od onih sa kojima nije pametno kačiti se. Večito nepoverljiv čak i spram manjih novotarija od ove koja se na bini odvijala, čkiljio je kroz čmičkom napola zatvoreno oko. Bio je umoran. Čitave noći sanirao je poplavu u kotlarnici i nije bio raspoložen za dodatno maltretiranje. Pred jutro je uspeo da potegne nekoliko gutljaja tastove orahovače koja je, uprkos strogoj zabrani novog poslodavca, pretekla skrivena u velikoj traktorskoj gumi. Ogromnim šakama kojima su dominirali krupni urasli nokti, već izvesno vreme je pokušavao da namesti slušalice koje su bile premale za nekoliko brojeva veću glavu. Mršteći se, zagledao je hostese. „Da sam juče umro, bio bih siguran da ovake ribe postoje samo u časopisima” pomisli i protrlja bradu.
„Jedna od osnovnih stvari koje svi volimo je…?!” Moderator je entuzijastično pogledom šarao po sali.
„Seks!” povika Macola ne gledajući ga. Salve grubog smeha i zvižduka zaparaše prostor. „Povišica!” začu se odnekud. Macola podiže obrvu i kiselo nakrivi brk. Mića Pinđur zvani Pevac, okrete se iza sebe i uzvrati mu zavereničkim kezom. Iako su ih prošle zime jedva razdvojili na krugu, ovoga puta bila mu je potrebna podrška u osudi budalaste predstave.
„Hah, sjajno! Bravo!” uzviknu moderator. „Srbi su poznati po smisao za humor! Samo ovoga puta će naš zadatak biti nešto drugo. Molim vas za malo pažnja!”
Maricu Jon, krojačicu sa tridesetpetogodišnjim stažom, veseli poklič domaćina prenu iz kratkotrajnog sna prošaranog tihim, mačijim hrkanjem.
„U ovoj kutiji imam papirne kuglice” nastastavi čovečuljak sa pticom u reveru. „Prvi tim, dame i gospoda za stolom broj jedan, imaće specijalna zadaća!”
Trenutak dramske pauze izmami nekoliko začuđenih pogleda.
„Pokušaće da ostvare komunikacija sa svojim kolegama za stolom broj tri, koristeći se isključivo ovim rekvizitima.”
Macola se okrete prema Pevcu. Reči nalickanog nisu pronalazile put do njegovog srca. „Šta sere ovaj?” upita Pevca, ali ga moderatorov glas prekide.
„Druga grupa učesnika dobiće pištolje na vodu.” Čovečuljak veselo podiže žutu plastičnu repliku i nekoliko puta prisitnu okidač, šaljući mali vodoskok u pravcu tavanice. „Vaš zadatak će biti da pomoću ovog ‘oružja’ pridobijete kolege za saradnju. Budite kreativni! Razmislite za šta je sve moguće upotrebiti pištolj, a da to ne bude samo pucanje.”
Tek sada u potpunosti razbuđena, Marica Jon sa čuđenjem pogleda na spravu koju je hostesa ostavila na stolu. Nekoliko puta ju je okrenula u ruci, a zatim je i sama jednom “pljucnula” iznad glave.
„He!” izlete joj… „Vidi!”
„Moment! Čekajte na znak!” povika moderator. „Poslednja dva tima baviće se razvijanjem međusobnog poverenja. Učesnici će slobodno koračati po sali, zamišljajući da idu po ledu. U trenutku koji ocene da je prava, pašće na podu dok će ostali biti tu da ih pridrži i pomogne im da ustanu.”
Narator se uvijao oponašajući nešto nalik noćnom prelasku rukavca pod udarima košave.
Koviljka Kresoja zbunjeno se okrete prema mladoj koleginici koja joj je nedavno dodeljena na obuku.
„Je li, mala… Je l’ to ovi nas kecaju od sabajle? Nije dosta što su nas bombardovali?”
Praktikantkinja pomirljivo slegnu ramenima.
„Ma… boli me… Bolje oni nego da me od sabjale hefta pakirovka” reče i široko zevnu.
„Pažnja, pažnja!” Gospodin Vest je visoko podigao šaku. “Tri… Dva…” Hostesa je veselo mahala kutijom u kojoj su donedavno bile naslagane papirne kuglice. “Pozor… Sad! Idemo!”
#
Nekoliko trenutaka, prisutni su se zbunjeno zgledali. Bilo je očigledno da niko nije znao šta se od njih očekuje.
„Kam on! Kam on!” povika jedna od hostesa, praveći pokrete koji su neželjeno podsećali na koitalne kretnje. Njena koleginica „opali” još jedan „rafal” velikim aparatom.
Marica Jon se začkilji u kepeca.
„Da me bog ubije ako znam šta treba da radim” reče kao za sebe. Čuvši njene reči, kroz režeći kašalj, zaurla Macola:
„Pa uzmeš to i pofajtaš Đoku fritezu. Ionako se nije kup’o od Slave”. Razdragani pokliči prolomiše se salom.
„Ćuti, bre!” povika Marica. „’Oću da čujem da l’ će ovaj paun još nešto da kaže!”
„Ja neću da radim ovo” uzviknu Koviljka Kresoja i skide slušalice sa glave. „A vi, ako želite da vas ovi majmunišu, samo izvolite!” Nekoliko radnika za drugim stolovima učini isto.
Uplašen da bi projekat mogao da se izjalovi, moderator u trenu izvuče keca iz rukava.
„Propustio sam da vam kažem da smo za najbolje učesnike obezbedili vredna nagrada!”
„Kakvu nagradu?!” doviknu magacioner Mića Jarac.
„Tim koji bude najmaštovitiji i pokaže najveća inicijativa, dobije dva plaćena dana. Može da se spaja sa predstojećim praznicima! Isn’t that great? Nije li sjajna!”
Salom prostruja žamor. Hostese se zacerekaše. Neko prodorno pusti vetar…
„Cam on! Cam on!” ponovi ona ista, ovoga puta bez koitalnih kretnji.
„Dva slobodna dana za vaša kreativnost! Samo je važno da odbacimo predrasuda i da se igramo!” Čovečuljak je veselo mahao rukama, bacajući prvi papirni projektil ka jednoj od saradnica, ne bi li animirao zamrli auditorijum. Ova mu uzvrati još jednim „rafalom”.
„Macola!” uzviknu Pevac. „’Ajde da se igramo. Ko mu jebe mater!”
Macola ga preseče ispod oka.
„Čibe, bre!” zareža.
Međutim, Pevac lenjo baci jednu papirnu lopticu koja ovlaš pogodi Macolu u rame i skotrlja se na pod. Ovaj ga prezrivo pogleda. Pevac ponovi sa drugim smotuljkom, koji je ovoga puta bio precizniji, pogađajući Macolu tik ispod oka.
„Koji ti je, bre, moj?” zaurla grmalj.
Pevac se naceri. „Pokušavam da ostvarim komunikaciju s tobom! Što si na kraj srca? Možda dobijemo dan!”
“E… Nemoj me kecaš!” odbrusi Macola, tresnuvši smotuljak hartije o pod. “Nađi drugu budalu za ovo. Odo’ da spavam.”
“Polako gospodine!” povika domaćin. “Učestvujte u igra… Kolega je ostvarila inicijativa, a vi evo, možete vi sada istim papirnim kuglama ostvariti saradnju sa njim!”
Macola ga premeri pogledom punim sažaljenja, prosikta psovku i besno sede u stolicu.
Negde u isto vreme, Marica Jon ispali kratki “projektil” ka Ruži Jekić iz kantine. Tanki mlaz kliznu od vrha Ružinog čela i zaustavi se u uglu usne prekrivene debelim slojem neprecizno nanetog karmina. Crvenkasti potočić sjuri se niz duboki kanjon na bradi.
“Koji ti je, bre?!” povika Ruža i obrisa rukom razmazotinu. “Je l’ ti vrana mozak popila, pa i ti izigravaš budalu?” Marica se glasno zakikota.
“Vidite da igra počela!” uzviknu kepec i veselo potapša Maricu Jon. “Idemo!”
“Cam on! Cam on!” kliknuše uglas hostese.
“Ljudi, ovo je glupost!” povika Mira Krasić iz računovodstva. “Ovako nas niko nije zajebavao. Ovo treba reći direktoru. Izvinite gospodine…” Međutim, sve jači žamor nadjača njene reči.
„Bravo! Idemo! Samo maštovito!” urlao je moderator, shvativši da učesnici konačno prihvataju zabavu. Sa velikih zvučnika zagrme muzika.
Jedna po jedna, prostorom poleteše prve papirne kugle. Neke od njih oduševljeno su bacale animatorke, gađajući jedna drugu, i uporedo s tim, začikavajući učesnike. Za njima ukrstiše se kratki vodeni mlazovi ispaljivani iz plastičnih pištolja. Za tili čas, desetine papirnatih smotuljaka počeše da veju sa plafona. Izgledalo je da se igra među radnicima primila. Jedna od radnica iz računovodstva sa stola broj pet, teatralno je tresnula na pod, glumeći nespretan hod po zaleđenoj reci. Hostesa pritrča i unese joj fotoaparat u lice. Na licu moderatora, skakutao je osmeh. Namignuo je barbiki. „Great!”
A onda je, neznano odakle, odnekud doleteo plastični svećnjak. Tresnuo je na sto Pevčevog tima, prevrnuvši bokal vode i nekoliko papirnatih čaša. Ruža Jekić ciknu. „Oh my!” povika moderator mahnuvši rukom. „Stop!”
„Nemoj da me gađaš više!” besno urliknu Macola. Pogledom je „streljao” Pevca koji se sve snažnije cerekao.
„Gospodin!” vikao je moderator. „Polako! Ne smete u igra koristiti drugi predmeti. Samo papirne kugle. Molim!”
„Ti će’ mi kažeš?!” besno u brk odbrusi Macola.
Istovremeno, iz drugog kraja sale začu se jauk. Mlada saradnica Koviljke Kresoje, energično je vukla puniju administrativku po podu. Stubaste, čekinjave noge njene žrtve, naizmenično su tukle u okolne stolove.
„Pazi mi čarape!” vikala je nesrećnica, ali to ne spreči omladinku u zanosu. „Vidi… K’o lane na ledu!” zareža devojka. „Diži dupe, debela!”
„Samo polako!” povika mister Vest, okrenuvši se zabrinuto prema njima. „Nema nasilje! Samo ljubaf!”
Međutim, privučen onim šta se događalo u parteru, moderator nije obraćao pažnju na razvoj situacije za stolom broj jedan. Besan zbog Macolinog postupka sa svećnjakom, Pevac je odnekud iskopane kuglagere umotao u nekolicinu papirnatih okruglica. Dobivši novu masu, olovne grudve poleteše salom. Otežani projektili sada su sasvim precizno pogađali predstavnike Macolinog tima. Začu se nekoliko potmulih, ali sasvim uverljivih jauka. Kada je shvatio da troši previše dragocenog vremena na kamufliranje sačme, Pevac otvori limenu kutiju, i zasu tim broj tri krupnom, metalnom kišom. Rafal zazveča po limenom stolu, a nekolicina prisutnih, pogođenih čeličnim čvrgama, uz bolnu grimasu uhvati se za lice.
„Jebem ti…!”
„Majku ti…!”
„Gospodine Vest, ostvarili smo komunikaciju!” zaurla veselo Pevac. „Sad idemo na nagradu!”
Za tili čas, odasvud su dopirali povici. Većina prisutnih sada je već ustala od stolova po kojima su se kotrljali bokali sa vodom i papirne kugle. Salom su se valjali smeh i kletve.
Shvativši da stvari prete da se otrgnu kontroli, moderator se hitro pope na podijum.
„Molim za malo pažnja! Vratite se svi na svoja mesta! Moramo igrati bezbedno!”
U tom trenutku, Pevčeva „metalna” grudva, prolete mu tik pored glave i završi u velikoj, somotskoj zavesi.
„Siđi dole Lakirani!” povika neko. Trenutak kasnije Mister Vest je stajao zbunjen, pokušavajući da shvati šta se zbiva. Mića Jarac pritrča i ote mu mikrofon iz ruke.
„Proglašavam zimske olimpijske igre otvorenim!”
Na ove reči, nastade opšti metež. „Nenasilna komunikacija!” zaurla odnekud Macola. U nekoliko hitrih koraka privukao se iza leđa Pevcu, koji ga, zaokupljen deljenjem kuglica članovima tima, nije primetio. Snažnim zamahom ručerde, sjurio mu je veliku plastičnu stolicu po nikada srasloj fontaneli. Pevac se stropošta na zemlju bez glasa, rasipajući stotine kuglagera po podu. Darovani trenutak Macola iskoristi za zarivanje špica cipele u Pevčevu slabinu. Udarac razmrda žrtvu. Uprkos bolnoj grimasi, Pevac se veselo naceri i pljesnu rukama.
„Jebo sam ti mater sada!”
#
Mister Vest je panično trčao po sali. Mobilnim telefonom koji je stiskao na uhu, pokušavao je da pozove pomoć. Istovremeno, probao je da prepreči put Đoki Fritezi koji je s uvijenom zastavom jurišao ka gomili koja se stvorila kod stola broj jedan.
„Kuš, bre!” brecnu se Friteza i odgurnu ga ramenom. „’Ću da budem najmaštovitiji!”
„Zovite direktora i obezbeđenje!” povika usplahireno domaćin. „Ovde je haos!” Hostese se uzmuvaše i pojuriše prema vratima u dnu sale. Neko ugasi svetlo u delu iznad podijuma. Odnekud se začu prasak slomljenog stakla.
„Idemo! Idemo!” urlala je Marica Jon koja je, umesto pištoljem, suparničku ekipu sada polivala punim bokalima vode koje je otimala sa stolova.
„Izvinite!” vikala je Mira Krasić, koju je i samu igra obuzela. „Koleginica Jon ne poštuje pravila! Ustaje od stola!”
„Biće joj oduzeti poeni!” kikotao se Jarac.
Noseća šipka podne pepeljare prolete tik iznad Krasićkine glave. U trenutku kada se okrenula kako bi videla odakle dolazi napad, ogromna cvetna ikebana sa svečanog stola završi joj na temenu. Korenje visokih stabljika i pregršt zemlje skliznuše sa kvrgavih ramena na pod.
„Idemo!” povika Ruža iz kantine. „Gutaj blato Krasićka!”
Hostese su vrištale. Pokušavale su da zaklon nađu iza velikih reklamnih panoa. Međutim, tu ih je sa velikim vatrogasnim crevom izvučenim iz protivpožarnog ormarića, čekao Mića Jarac.
„Lejdis!”, uzviknu glasom koji je oponašao bariton voditelja noćnog programa na radiju. „Sada ćete imati jedinstvenu privilegiju da vidite kako Mića Jarac vodi ljubav!”
„Please!” povika jedna. „Stop!” molećivo je cvilela njena koleginica, koja se čitavog života manično plašila silovanja.
„Ma, nema sada stop i pliz!” uzviknu Jarac kojem se čitavo lice smejalo. „Sada, samo erotika!”
Prestravljene devojke pojuriše ka izlazu. Jednu od njih sustiže neprecizno ispaljena Pevčeva sačma. Nesrećnica se bolno savi ka podu, stiskajući teme iz kojeg šiknu gejzir.
„Help!” povika njena prijateljica. „Doctor!”
Strahoviti mlaz suknu prostorijom. Crevo se izvi poput džinovske mesnate zmije i vodeni projektil pogodi ogromni luster koji uz zaglušujući prasak sjuri na pod.
„U, jebote!” izlete Mići Jarcu, zatečenom silinom udara. Kada je obuzdao crevo, vrh usmeri prema Pevcu. Metu je uhvatio u trenutku kada se ovaj spremao da hitne još jednu šaku lagera prema Macolinom stolu. Udarac je bio toliko snažan, da Pevac polete na sto broj pet na kojem je Koviljka Kresoja nalivala sok od jabuke po blatnjavom licu Marice Jon.
„Ovo je dobro!” urlao je Macola, sjurujući punu šaku pokupljene sačme u lice mokrog i krvavog Pevca, koji je ležao na polomljenom stolu. „Burazeru, ovo je baš dobro!”
#
U sali je buktao rat. Prostor je bio ispunjen jaucima, lupnjavom i divljim smehom. Voda iz creva natapala je itison dok su okupljeni radnici „Jedinstva”, poput pobesnele, krvožedne rulje, jurišali gađajući se viljuškama, noževima, stolicama i svećnjacima… Oni spretniji, uspevali su da iskoriste zaklon sačinjen od oborenih stolova, sklanjajući se od udara sačme, stolica i drvenih motki.
Obavešten od strane dežurnog o onome što se događa, Direktor Anđelković besno je hitao prema sali.
„Ko je tamo s njima?” urlao je u telefon. Bio je besan kao ris zbog činjenice da je prekinut usred poslovnog ručka sa ino-partnerom. „Koji idiot je to smislio? Jebaću mu majku! Zovi Rakića da dovede obezbeđenje!”
Međutim, kada je ušao u salu, spreman da sa vrata zaurla i podeli otkaze, zatekao je prizor koji ga je naterao da ustukne.
Mića Jarac gurao je jednu od hostesa ispred sebe, koristeći je kao živi štit. Trčao je usmeravajući preneraženu ženu. Raščupane kose i zgužvanog lica, podsećala je na Lotrekovu gospođu iz restorana Rat Mort. Telo mučenice primalo je po sebi plastične tanjire, papirne kugle i mlazeve vode i soka. Iz kabine za prevodioce dopirao je gust, crni dim.
„Stani!” prodera se direktor Anđelković. „Čuješ li šta govorim?! Obustavljaj odmah!”
Obnevideo od batina i dima, pomislivši da je suparnička ekipa dovela pojačanje, Macola zgrabi crevo i usmeri ga ka uljezu. Pogođen žestokim udarom, direktor polete nazad ka vratima, i ostade zalepljen za štok pritiskom vode.
„Direktor, jebote!” povika neko.
Držeći crevo u jednoj ruci, Macola obrisa mokro lice kako bi se uverio o čemu je reč, ali ga u tom trenutku u teme pogodi odnekud bačen ajncer.
„Jebote, direktor!” povika Pevac koji je na leđima nosio onesvešćenog Mister Vesta. Iz njegovog džepa izvadi veliku šarenu maramicu i sa čelan obrisa krv.
Prestravljena mogućnošću da dobije otkaz, Marica Jon pojuri preko sale kako bi pružila pomoć direktoru Anđelkoviću.
„Stanite, ljudi!” povika brižno. „Direktor je povređen!”
Odnekud odjeknu pucanj. Nasumično ispaljeni signalni metak obasja salu i za trenutak učini da lica većine prisutnih ponovo postanu vidljiva.
#
Čuvši ovo, penzionisani čuvar, ratni veteran Aleksa Popara, poskoči u stražarskoj kućici na rubu dvorišta. Raspoređen na ovo radno mesto kao tešholiški višak, i neko koga je zdravstvena komisija okarakterisala kao osobu smanjene radne sposobnosti, koja pati od postraumatskog stresnog sindroma, pomislio je da je napad konačno krenuo. Hitro je oko struka obavio opasač u kojem se gnezdio “CZ 99” i istrčao na krug preduzeća.
„Mudžahedini!” zaurla. „Odavno vas čekam! Sad ću vam mamu maminu!”
U trenutku kada je zajapuren uleteo u salu, druga svetleća raketa zaparala je nebo nad bojištem. U kovitlacima dima, sijalo se tek poneko, narandžastom svetlošću obasjano lice. Poparu je prizor podsetio na trenutak kada je, na Ozrenu, neprijateljska artiljerija noću zasula njegove položaje. A onda je u uglu prostorije ugledao otmičara. Sa žrtvom na ramenima, pokušavao je da kroz metež pobegne ka požarnom izlazu.
„Nećeš ga majci, balija”, promumla. Odjeknu pucanj. Krik koji se prolomio bio je toliko snažan da je uspeo da nadjača i zaglušujuću buku koja je odjekivala prostorom.
„Pogođen je čovek!” uzviknu neko. Marica Jon iz ruku ispusti glavu onesvešćenog direktora Anđelkovića. Mića Jarac odgurnu razdrljenu hostesu.
„Jebaću vam mater svima!” povika Popara i ponovo uperi pištolj u maglu.
#
Bilans tim bilding iventa je bio zastrašujući. Od javnosti je dugo skrivano šta se zapravo dogodilo na seminaru u fabrici „Jedinstvo”. Jedna prostrelna rana, trinaestoro teže i dvadesetoro lakše povređenih, hostesa koja je tvrdila da je seksualno zlostavljana, u potpunosti spaljena prevodilačka kabina, uništena strujna instalacija, izrovan laminat, polomljeni prozori i jedna sigurnosna vrata, na desetine uništenih stolova i stolica…
Sudija Zoran Gavrić u neverici je listao izveštaje veštaka koji su mu dostavljeni. Setio se na trenutak kako se pre gotovo trideset godina, u Torontu, prvi put sreo sa igrama nenasilne komunikacije. Profesorka engleskog podelila je imigrantima raznobojne sunđeraste kuglice… „Igrajte se” povikala je radosno. Ono što je tada osetio, bio je jedan od osnovnih razloga povratka u zemlju koja je tonula u rat. “Ako već moram da glumim budalu, lakše mi je da to činim na sopstvenom jeziku”, pomislio je mladi Gavrić. Ponekad je časnije poginuti.
„Šta ste mislili da postignete igrom?” upitao je Brajana Vesta. Zbog povrede zadnjice koju mu je naneo Poparin rikošetirani projektil, direktora ljudskih resursa „Soft elektriks enterprajza” saslušavao je kao oštećenog. Oslonjen na štake, Mister Vest snebivljivo procedi:
„Želeli smo da ih naučimo da komuniciraju… Nenasilno…”
Sudija Gavrić rezignirano klimnu glavom i ponovo se zagleda u papire.
„A, kako su komunicirali do tada?”
Mister Vest premesti težinu na drugu štaku i načini blagi iskorak zdravom nogom.
„Pa… Dolazilo je do povremena nesporazuma… Nekad su se raspravljali… svađali… Bilo je i par tuča…”
Gavrić zamišljeno napući usta i zagleda se u Vesta.
„Nesporazumi kažete?”
Svedok potvrdno klimu glavom.
„Ne znam da li shvatate gospodine Vest…”
Oštećeni podiže zbrzani pogled.
„Na šta mislite?”
„Hm… Probaću ovako” reče sudija Gavrić i prstima protrlja čelo. „Zatucani, povremeno nasilni i neretko dozlaboga prosti, pre vaše igre, radnici su ipak kako-tako funkcionisali. Verujem da se neću prevariti ako ustvrdim da njihova radna etika i komunikacija nisu bili na nivou koje ste sretali u fabrikama u Kelnu, Bazelu ili Lidsu. Pa ipak, firma ‘Jedinstvo’ je decenijama tržište snabdevala elektro-kablovima i pratećom opremom, zar ne? Koliko mi je poznato, nikada ranije tokom radnog procesa, u rešavanju nesporazuma, nisu koristili vodene topove, signalne rakete i pištoljsku municiju. Slažete li se gospodine Vest?”
Oborenog pogleda, oštećeni klimnu.
„Znate li kada se to promenilo?”
Svedok je ćutao.
„Promenilo se” oštrijim tonom nastavi sudija, „kada ste došli da ih usrećite i naučite da komuniciraju! Kada ste im podelili pištolje i praćke kako bi se igrali. Kada ste rešili da pomognete gospodine…”
„Vest…” prozbori oštećeni.
„Spreman sam da vam zato dam jedan savet” nastavi sudija Gavrić. „Nemojte im više pomagati. Pištolji, makar i plastični, i kamenice, čak i kada su kartonske, ovde izazivaju snažne osećaje, gospodine Vest. Naročito kada su donošeni sa strane, ostavljali su ozbiljne posledice. Kao što vidite, i sami ste osetili svu opasnost tavkih eksperimenata, ali ste ovoga puta dobro prošli. Veštak kaže da rana nije duboka, i da će se noga oporaviti. Imali ste više sreće od mnogih drugih koji su pokušavali da ovde uspostave nova pravila i red.”
Nekoliko trenutaka u sudnici je vladao muk.
„U vašim podacima vidim da vam je deda posthumno odlikovani vojnik Vermahta” nastavi sudija. „Gde je služio?”
Mister Vest pomeri pogled u stranu.
„U blizini Kraljeva…”
Sudija Gavrić se kiselo osmehnu.
„Nadam se da razumete moje reči gospodine…”
„Vest…”
Sudija Gavrić klimnu glavom.
#
Istog popodneva, po povratku iz suda, angažovani na krečenju demolirane sale, Macola i Pevac su se pokoškali povodom četke koju je neko od njih dvojice ostavio ulepljenu u lavabou. Marica Jon je opsovala Miću Jarca zbog dronjave krpe kojom ju je zadužio za pranje zagaravljenih prozora. Koviljka Kresoja je pokazala srednji prst mlađoj koleginici koja joj je prebacila zbog jučerašnjeg svedočenja u sudu… Međutim, dve nedelje kasnije, sala je bila renovirana, i niko ko nije bio upućen u pređašnje događaje, na osnovu njenog izgleda, nije mogao da zaključi bilo šta o razmerama rata koji je ovde vođen. „Soft elektriks enterprajz” vraćao se redovnoj proizvodnji. Život u preduzeću pulsirao je sopstvenim ritmom.
“Do kada”, pitao se direktor Anđelković.
“Do nove igre”, pomisli sudija Gavrić zatvarajući prašnjavi predmet.