Tutupanija je bila mala ostrvska država u Sredozemlju. Tutupanci su bili neobičan narod navikao da se snalazi u nevoljama koje su ih stalno pratile. Imali su mnogo lepih osobina i tri izrazito loše kojih bi se, da su ih bili svesni, sigurno nekako oslobodili: kurčenje, kratko pamćenje i potreba za vladarom čvrste ruke.
Menjajući tako vladare, uglavnom tuđom voljom, dočekali su i cara Prcana, kog su iz milošte i obožavanja zvali car Prćan. Na presto je došao pravo niotkuda. Bio je vrlo govorljiv i to je vešto koristio staviviši pod kontrolu skoro sve medije u Tutupaniji. Znao je kako da priđe većini prosečnog naroda, pričao im je ono što su rado želeli da čuju, činio im je sitne ustupke, ali je ispod tih ustupaka činio i velike pothvate koji su bili na polzu i korist njemu, njegovoj porodici i svima onima koji su ga slepo slušali i pratili. Svoju slatkorečivost i neprekidna obećanja znao je lukavo da upakuje sa strahom koji je preko svojih odanih pratilaca i medija širio po carevini. Njegova odlučnost je imponovala lakovernom narodu ubeđenom da je najzad stekla cara kog je oduvek želela. Vremenom, car se toliko uživeo u svoju neprikosnovenu i mesijansku ulogu da je i sam počeo da veruje u to što priča.
Međutim, količina i učestalost obećanja su posle nekog vremena nadmašili ostvareno i očekivano. U carevini je počelo da raste nepoverenje. Taj virus sumnje je počeo da se širi i poprimio je razmere epidemije. Oni koji su to primetili nisu smeli da predoče caru Prćanu i tako naruše njegovo samopuzdanje i opštu harmoniju, ali i da naštete sebi i ugroze stečene privilegije. Kad je sâm car toga postao svestan bilo je prilično kasno. Ljudi su se uplašili za sebe, svoje živote i živote svojih porodica, a taj strah je bio mnogo veći od straha od samog cara i njegove čvrste ruke.
Car Prćan je hitno morao da nešto preduzme. Odmah je zabranio slobodno kretanja, okupljanje i kontakte među ljudima kako bi se širenje virusa nepoverenja što pre obuzdalo. Na deo ljudi nesklonih strahu ove mere nisu uticale, pa je Prćan uveo stroge kazne i policijski čas. Ubrzo je broj uhapšenih i kažnjenih nadmašio broj inficiranih novim i u carstvu nepoznatim virusom. Da bi urazumio ljude, car je dodatno počeo narod da zastrašuje surovim posledicama njihove neposlušnosti.
Ljudi su saterani u kuće, zbunjeni i sluđeni. Mnoge porodice su posle duže vremena bile na okupu, i kao da su iznova počeli da se upoznavaju, ukućani su otkrivali jedni druge, prepoznavali i usvajali neke zaboravljene porodične vrednosti, shvativši koliko je unutrašnja snaga porodice važna ne samo za opstanak u teškim vremenima već i kao lek protiv svake vrste straha.
I gle čuda, virus nepoverenje je počeo da slabi. Njegovim slabljenjem popuštao je i iracionalni strah kojim ih je car Prćan godinama polivao i trovao. Čudni tutupanski narod je odjednom počeo da se oporavlja, uviđajući u šta može a u šta da ne veruje. Zapravo, ljudi su počeli da veruju u sebe.
U cara Prćana se uvuklo nespokojstvo. Iz dalekih zemalja doveo je stručnjake za širenje straha, za taj posao dodatno instruisao medije, angažovao domaću struku da mu u toj akciji pomogne… Počeo je da sumnja u sve i svakoga, naročito u svoje najbliže saradnike, a njegova čvrsta ruka postajala je sve mlitavija. Niko iz njegovog okruženja, okovani strahom, nije se usudio da mu kaže da je ozbiljno zaražen virusom nepoverenja.
Na obzorju Tutupanije nazirao se novi dan.
Karikatura: Milenko Kosanović