HEROINE SVIH VREMENA
One su radile, ratovale brinule se o deci, o starima prelazile reke, pucale, borile se za ženska prava. One su u svim vremenima nosile najveći teret. One danas rade na svojim poslovima a rade i kod kuće, brinu o deci, o starima. One su danas plaćene manje, imaju slabiju socijalnu prohodonost i mogućnost napredovanja u karijeri, one i dalje nose sav teret društva u kojem žive. One su često i zbunjene, često ćute. Ovo su priče o najboljim Ženama svih vremena. Onima na koje smo zaboravili i one koje još nismo upoznali. Ovo su priče SA i O njima. Iz Italije piše Katarina Lazić, filolog
U Šapcu je u periodu oko 1855. godine, kada je dr Draginja Draga Ljočić rođena, živelo oko četrdesetak cincarskih porodica. Cincari (Armani, Aromuni, Vlasi) su romanski narod koji je živeo na raznim mestima na Balkanskom poluostrvu. Sebe zovu “Arm’n”. U svojoj studiji “O Cincarima” iz 1937. godine Dušan Popović kaže: “Odgovor na pitanje šta treba razumeti pod rečju Cincarin, nije tako jednostavan: Cincarin je po poreklu Tračanin ili Ilir, po jeziku Roman, po veri pravoslavan, a po kulturi, bar u varošima, Grk, po zanimanju stočar, trgovac ili zanatlija; sve ostalo njegovo ime, prezime, nacionalno osećanje, državljanski položaj, političko mišljenje, sasvim je neodređeno”.
Kao najava životne borbe dr Drage navešćemo sukob njenog oca sa jednom bogatom šabačkom porodicom. Naime, njen otac Dima je taj spor izgubio ali to ga nije sprečilo da i poslednji novac dâ lokalnom crkvenjaku da zvoni na crkvena zvona. Kada su ga Šapčani upitali ko je preminuo, Dima je prkosno i ogorčeno odgovorio: “Umrla je pravda i nju danas sahranjujem”, zbog čega je “zaradio” 25 batina.
Pošto u Šabačku gimnaziju tada nisu mogle da se upišu devojke, Draga je nastavila da se školuje u Beogradu na Višoj ženskoj školi. Vođena socijalističkim idejama Svetozara Markovića i brata Đure Ljočića našla se u Cirihu gde je završila studije medicine 1878. godine i postala “doktor medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti”. Bila je četvrta žena u Evropi kojoj je to pošlo za rukom a bila je stipendista trgovca Jevrema Panića koji je novčano podržavao dobre šabačke đake i studente.
Za vreme studija družila se sa ruskim nihilistkinjama i sretala se i sa Bakunjinom (Mihail Aleksandrovič Bakunjin (1814–1876) bio je poznati ruski revolucionar, i savremenik Karla Marksa. Spada među prve anarhističke filozofe i često se smatra ocem modernog anarhizma).
Draga je u periodu od juna 1876. do februara naredne godine prekinula studije kako bi učestvovala u Srpsko-turskom ratu i imala je čin poručnika u sanitetu dr Vladana Đorđevića. Diplomirala je krajem 1878. sa završnim radom “Prilog operativnoj terapiji fibroma materice” a ovaj rad je iste godine i objavljen u Cirihu.
Po završetku rata, u Beogradu je otvorila privatnu praksu ali je zbog patrijahalnih običaja imala malo pacijenata. Tek nakon intervencije njenog ratnog komandanta, tadašnji ministar Unutrašnjih poslova rešio je da Draga dobije dozvolu za privatnu lekarsku praksu što joj, međutim, nije dozvoljavalo da radi u državnoj službi. Podsetićemo na činjenicu da je tada u Srbiji (1879) bilo jedva oko osamdeset lekara i to stranaca. Bila je i član Srpskog lekarskog društva, gde se zalagala za povoljniji status žena lekara. Juna 1882. konačno počinje da radi kao lekarski pomoćnik u Opštoj bolnici u Beogradu gde je rukovodila Ženskim odeljenjem.
U Srpsko-bugarskom ratu je dr Draga bila jedini lekar u tri bolnice: Opštoj državnoj, Infektivnoj i Bolnici za ranjenike.
U januaru 1883. godine udala se za Rašu Miloševića koji je pripadao krugu visokoškolaca okupljenih oko ideja Svetozara Markovića.[1] Ostao je upamćen kao prvi prevodilac Marksovog “Kapitala” na srpski jezik. Tri godine je proveo na robiji kao jedan od vođa Radikalne stranke zbog navodne bune u Zaječaru koja je posebno zasmetala kralju Milanu.
Po završetku rata 1886. godine, dok je još bilo sveže sećanje na njen naporan i “viteški” rad, unapređena je u “lekara sekundanta” ali bez prava na periodičnu povišicu plate i na penziju. Obraćala se Ministarstvu unutrašnjih poslova sa zahtevom “„da ima sva lekarska prava data svim lekarima, bez razlike pola, sanitetskim zakonom…iz prakse dosadašnje gospode Ministara izlazi da ja mogu kao lekar služiti državu i preko trideset godina državne službe i da ni u položaju, ni u plati ne krenem ni malo dalje”. Pošto je njen stav i zahtev sada bio jasan pozvan je načelnik Saniteta da i on iskaže svoje mišljenje. Načelnik Saniteta je analizu započeo izjavom da „ženskinja po samoj svojoj fizičkoj prirodi pozvana je da se naslanja na jačeg od sebe – na čoveka, koji će rukovoditi u njezinom životu“. Ni ovaj retrogradni uvredljivi komentar nije bio dovoljan već je morao i da kaže „da li bi gospođa Ljočić mogla biti sreski lekar, okružni, opštinski ili vojni lekar…Ko zna prirodu ženskinja koja je udata, taj neće mnogo tražiti razloga da kaže da gospođa Ljočić ne može ni jednu od gore pobrojanih dužnosti vršiti“.
Odgovor je stigao 30. decembra, dr Draga je otpuštena iz državne službe. Rad je nastavila uspešno u privatnoj praksi i honorarno u Upravi monopola.
[1] Svetozar Marković (1846–1875) je bio uticajni srpski socijalistički mislilac, političar i publicista druge polovine XIX veka. Izdavao je Radenik, prvi socijalistički list u Srbiji i na Balkanu.
Za vreme balkanskih ratova je sem u Monopolu radila i u Ambulanti za građanstvo i sirotinju i u Bolnici Nikole Spasića, begradskog dobrotvora. U vreme Velikog rata kasnije je radila u Niškoj bolnici a zatim je otišla u Solun, i Atinu a onda preko Rima i Nice je stigla u Lozanu gde je sve do povratka u Srbiju organizovala slanje paketa našim zarobljenicima u mađarskim i nemačkim logorima.
Završetak Prvog svetskog rata polako, ali sigurno donosio je drugačiju atmosferu u društvo i menjao zakorela shvatanja. U korak sa time, Draga Ljočić je, nakon više od tri decenije rada i u trenu kada je izgledalo da je sva njena borba bila uzaludna, 1919. godine konačno dobila i formalno zvanje lekara. Godinu dana kasnije postala je prvi predsednik Društva beogradskih ženskih lekara, a 1924. ostvarila je i pravo na penziju. Umrla je 5. novembra 1926. godine u Beogradu.
Teško je naborjati sve njene zasluge i zalaganja za bolji položaj žene u društvu i razvoj medicine uopšte. Probaćemo da navedemo neke od njih:
- Osnovala je Materinsko udruženje sa Jovanom Jovanovićem i Sarom Karamarković čiji je zadatak bio da smanji smrtnost odojčadi i da zbrine odbačenu decu. Zahvaljujući trudu i radu dr Ljočić dobijena je zgrada u Studeničkoj ulici a osnovan je i Dom za nahočad.
- Zajedno sa koleginicom Evom Haljeckom, lekarkom Niške bolnice borila se za pravo lekarki da budu izjednačene sa kolegama i da „profesionalne kompetencije i moralne vrednosti moraju biti jedini uslov za zapošljavanje“ kada se 1909. menjao Sanitetski zakon. Predlog zakona koji su potpisale lekarke i nastavnice u Višoj ženskoj školi bio je odbačen, ali je uticao na osvešćivanje žena u Srbiji.
- Bila prva predsednica i jedna od osnivača Društva beogradskih žena lekara, 1919. godine, koje je bilo veoma aktivno u prikupljanju sredstava za izgradnju prve bolnice za žene i decu, u kojoj je bilo predviđeno da rade isključivo lekarke. Bolnica je zbog rata otvorena je tek 1929. godine, tri godine posle smrti Drage Ljočić a dobila ime po čuvenoj škotskoj doktorki Elsie Inglis.
- Na sednicama Srskog lekarskog društva čiji je bila član od početka, tj. od 1880. godine zalagala se za povoljniji status žena lekara.
- Dr Draga je prevela sa ruskog jezika knjigu doktorke Marije Manasejine Gajenje male dece a bila je aktivna i u pedagoškom radu iz oblasti pedijatrije. U predgovoru prevoda piše „knjigu posvećujem majkama, jer od njihovog znanja zavisi valjano gajenje dece“ i sam svesna da je informisanost majki na izuzetno niskom nivou.
- Pisala je u časopisu “Srpski arhiv za celokupno lekarstvo” u kojem je 1895. predstavila savremene tendencije iz ginekološke prakse iz francuskih i nemačkih stručnih časopisa.
Dr Draga i borba za prava žena
Po povratku iz Ciriha gde je, kako smo već rekli došla u susret sa nekim važnim misliocima i idejama tog doba, pridružila se privatnim kružocima, na čijim okupljanjima se razgovaralo o feminizmu, o ruskim nihilistkinjama kao pobornicama ženske ravnopravnosti, i o idejama jednakosti i socijalne pravde. Jedna od tema kojima se dr Draga naročito bavila je jednakost ženskih prava na rad. Imala je uz sebe i dve ruske doktorke koje je upoznala u Cirihu, dr Mariju Fjodorovnu Zibold i dr Raisu Samuilovnu Svjatlovsku.
Dr Draga je jedna od osnivača Srpskog narodnog ženskog saveza (1906) koji je objedinio sva ženska udruženja u Srbiji. Bila je i jedan od prvih sufražetkinja (pokret koji je se pojavio krajem 19og i početkom 20og veka i koristio se za pripadnice pokreta koje su se borile za žensko pravo glasa). Na Drugom redovnom Glavnom skupu Srpskog narodnog ženskog saveza održanom u martu 1911. obavestila okupljene da socijalistkinje pripremaju peticiju kojom će tražiti opšte pravo glasa.
U Beogradu postoji spomenik posvećen ovoj izvanrednoj osobi i ulica koja nosi njeno ime. U Šapcu njeno ime nosi Dom zdravlja i njenim imenom naziva se jedan ulica u gradu. Ali to nije dovoljno jer je priča o ovoj plemenitoj ženi predstavlja važno sećanje na jednu iskrenu borbu za bolje društvo. Bila je četvrta žena sa univerzitetkom diplomom lekara u Evropi, lečila je srpske ranjenike u četiri rata, borila se za prava žena i njihovo pravo na glas i ravnopravno učestvovanje u društvu, dala je doprinos struci, brinula se o napuštenoj deci. Pre svega, zadužila nas je u borbi koja još uvek traje.