HEROINE SVIH VREMENA
One su radile, ratovale brinule se o deci, o starima prelazile reke, pucale, borile se za ženska prava. One su u svim vremenima nosile najveći teret. One danas rade na svojim poslovima a rade i kod kuće, brinu o deci, o starima. One su danas plaćene manje, imaju slabiju socijalnu prohodonost i mogućnost napredovanja u karijeri, one i dalje nose sav teret društva u kojem žive. One su često i zbunjene, često ćute. Ovo su priče o najboljim Ženama svih vremena. Onima na koje smo zaboravili i one koje još nismo upoznali. Ovo su priče SA i O njima. Iz Italije piše Katarina Lazić, filolog
Intervju sa Tijanom M. Đerković, beogradsko-rimskom književnicom i prevodiocem
Foto: @pirelli
Tijana M. Đerković je beogradsko-rimska književnica i prevodilac. Objavila je, kao svoju prvu knjigu Cielo sopra Belgrado („Nebo iznad Beograda“) 2001. godine. Usledile su dve zbirke priča na srpskom jeziku Priče iz samoće (Filip Višnjić, Beograd) 2006. i Mala crna haljina (Albatros Plus, Beograd) 2009. godine. Zatim su objavljeni Inclini all’amore (2013) koji je dobio i nagradu na konkursu „Prvi roman“ u gradu Kuneo (Pijemonte) a verzija na srpskom jeziku objavljena je 2014. (Albatros plus, Beograd) pod naslovom „Skloni ljubavi“. Prošle godine je izdata, na italijanskom jeziku, knjiga La regina dei cornetti salati (Controluce, Nardo, 2019).
U Tijanine prevode ubrajaju se Jelena Savojska Renata Barneskija, Htela sam pantalone Lare Kardele, Crna bolest i Lakej i devojčura Nine Berberove, Rečnik masona Luiđija Troizija, Kristalni luster Hajnriha fon Hesena, Ljubomorna na Majakovskog, Jevanđelje po Mariji i Tolstojeva sonata Barbare Alberti. Prevela je na italijanski, roman Mome Kapora Konte, koji još uvek nije objavljen i pozorišni tekst Vide Ognjenović Maj nejm iz Mitar. Objavila je u jugoslovenskim i srpskim književnim časopisima prevode stihova Alde Merini i Đorđa Kapronija, pripovetke Luiđija Pirandela i Leonarda Šaše.
- Tijana ti si Beograđanka sa Vračara. U biografiji na tvom vebsajtu kažeš: „ovaj podatak nije tek puki geografski detalj, već suštinska odrednica čitavog njenog mislećeg i fizičkog bića, specifičnog načina shvatanja života, to je autentični modus vivendi koji shvataju samo oni koji su od rođenja udisali vračarski vazduh i hranili se voćem i povrćem sa Kalenićeve pijace“. Kako bi opisala sada, posle toliko godina života u italijanskom glavnom gradu, taj nekadašnji „modus vivendi alla belgradese“?
Mogao bi na ovu temu da se napiše čitav jedan naučni elaborat, a da istovremeno ne uspem da odgovorim celovito na tvoje pitanje. Taj način da se bude među ljudima, da se živi i razmišlja ne uči se ni u jednoj filosofskoj školi niti se može nabiflati iz knjiga. Ne može se ni odglumiti, kao što se ne može odglumiti ni visina ni boja očiju, a ni pamet. To je nešto što se dobija spontano, prirodno i odrastanjem i često generacijskim življenjem u Beogradu, a naročito na mom Vračaru. Na žalost, mnogo se toga promenilo poslednjih decenija, ali verujem da je tvrdo jezgro tog duha neuništivo. Osim svega podsvesnog i nesvesnog što nosi u sebi poseduje posebnu ležernost, izražen talenat za ironiju i auto ironiju, koja je još dragocenija od ove prve, i nikada ne prerasta u sarkazam. Obdaren je i posebnom vrstom autohtonog hedonizma, koji često ne podrazumeva, ni zdravu ishranu, a ni uzdržavanje od malih poroka, naprotiv. U svakom slučaju teško ga je definisati, kao sve što je nevidljivo golim okom, a i te kako prisutno i često odlučujuće u životu.
- Kako bi opisala tvoj lični „modus vivendi“ sada i ovde u Rimu?
Živim, kao da sanjam, kao mnogi drugi na toj zemlji, rekao bi moj omiljeni ruski pesnik. Život je suštinski svuda isti. Kao na pokretnoj pozorišnoj sceni menja se tek scenografija. U potpunosti sam se integrisala, odavno, u kući se ravnopravno govore oba jezika, kuhinja nam je mešovita, profesionalni interesi često podrazumevaju i Italiji i Srbiju, ono što sam naučila kod kuće prenela sam dalje novom naraštaju, a oni su to proširili kako sam samo mogla da poželim. Eto tako živim. Na razmeđi. Bogatunski, u kulturnom i ljudskom smislu te reči.
- Takođe, na tvom sajtu sam pročitala Nikada nije napustila svoj grad, jednostavno zato što se iz Beograda nikada ne odlazi zauvek. Zar ne? Ti živiš u Rimu čini mi se od 1987. godine. Kako su se Beograd i Rim promenili u tvojim očima? Kako ova dva glavna grada izgledaju danas u tvojim očima?
Trudila sam se da negujem i održavam vezu sa Beogradom. Nije to lako, jer kada jednom odeš iz svog životnog prostora, redovi se zgusnu, i neko drugi obavezno zauzme ostavljeni prazan prostor. Mi smo narod krajnje sentimentalan u kafani, i vrlo skloni zaboravljanju onih koji odsustvuju u toj istoj kafani. Održala sam sva svoja istorijska prijateljstva u svakoj (ne)prilici. I dalje imam društvo iz osnovne, sa Crvenog krsta, iz gimnazije, XIV beogradske, sa Filološkog fakulteta. Oni mi dođu kao nekakva proširena porodica. Imamo ista sećanja iz najranijeg doba koje određuje karakter. Kad nešto od toga zaboravim imam kome da se javim da me podseti. A i kad mi ništa nije potrebno, imam kome da se javim. Ne volim kad mi se kaže da sam u dijaspori. Nisam se ja nigde rasula, ne treba niko da me prikuplja. Samo imam kuću na dve obale, otvorenih vrata na dve strane sveta. Ko je još lud da se odriče takvih dragocenosti?
Mnogo toga se promenilo i menja se svakodnevno i u Beogradu i u Rimu. Nekad na bolje nekad na gore. Ali to je fiziološka stvar. Oba grada porasla su do gigantskih razmera, naravno Rim je i geografski i po broju stanovnika veći od Beograda. Taj ludački rast često se kosi sa mojom ljudskom prirodom i dimenzijom, zato poslednjih dvadeset godina živim, uslovno budi rečeno na ovdašnjoj Avali, u Rimskim kaštelima. Tu su u svoje vreme, a u raznim razdobljima i iz različitih razloga često dolazili Dučić i Crnjanski. Pratim im tragove, vrlo često.
Život sam organizovala tako da uzimam od grada ono što mi je potrebno, ne dopuštajući da me metropola iskorišćava, iscrpljuje i troši. To je velika umetnost, a da bi se do toga došlo potrebno je vremena, truda, strpljenja ali i izvesna doza sreće. Rim me i posle svih ovih godina često iznenadi sobom i svojim naročitim duhom, u izvesnoj meri sličnim beogradskom. Verujem da ni pet života ne bi bilo dovoljno da se Večni grad upozna u potpunost.
- Mi koji živimo između dve države i dve kulture često imamo potrebu da odredimo svoj identitet. Gde ti danas vidiš tvoj? U jeziku, u književnosti?
Moj identitet je u svemu što ja jesam. U mom vaspitanju, kulturi, obrazovanju, karakteru, stvaranju, u temama koje me opsedaju, u porodici, svakodnevnim običnim stvarima, od kuhinje i psovke do u nedogled. Ne pravim oštru razliku između zemlje mog rođenja i odrastanja, i zemlje koja me je usvojila, a i ja nju. Ukratko, moja italijanska nadgradnja solidno je oslonjena na moj čvrsti, srpski koren. Jezik je veoma bitan element identiteta. U mom domu govore se ravnopravno oba jezika, i srpski i italijanski, svakog dana i u svakoj prilici. U sreći su mi obe moje zemlje jednako bliske, osim kada je sport u pitanju. Tu uvek navijam za svoje. Tuga mi je uvek prvo slovenska, a odmah zatim italska, priznajem.
- Tijana, tvoja prva knjiga napisana na italijanskom jeziku, “Il Cielo sopra Belgrado” (Ed. Noubs, Chieti), „Nebo iznad Beograda“ izlazi 2001. godine. Ovu knjigu si u novembru 2019. godine predstavila i na Fakultetu za strance u Peruđi. Imala sam sreću i privilegiju da budem prisutna tog dana a tvoje reči su ostavile ogroman utisak ne samo na mene već i na italijansku publiku. Molim te, kaži nam nešto više o toj knjizi…kako je nastala i kakav je bio njen „put“?
Reč je o zapisima vođenim tokom moja tri putovanja u Beograd pod bombama preko staza, bogaza i oranica, bez reda vožnje i sa raznolikim i zanimljivim, rekla bih pitoresknim saputnicima. Prvo putovanje imalo je za povod profesionalne (novinarske) razloge, a druga dva lične i porodične. Knjiga je i odgovor na mnoga pitanja kojim su me saletali na ulici, u školi i obdaništu, za trpezom kod prijatelja, a naročito u vezi sa huškačkim dnevničkim prilozima objavljivanim svakodnevno u italijanskoj dnevnoj štampi. Nisam verovala ni tada, a ni danas, da je pozivanje na linč ma kog naroda, a najmanje sopstvenog, najsrećniji način izražavanja i praktikovanja opozicije ma kom režimu. Srećom, nisam bila i nisam jedina koja tako misli ovde u Italiji. Osim putovanja, knjiga je puna reminiscencija i opisa života tamo negde, na kraju sveta, odakle sam više od decenije pre bombardovanja došla u Rim. Prvo izdanje knjige, rasprodato je neverovatnom brzinom, i doštampavano više puta. A zatim je prošle godine objavljeno novo izdanje, koje ne prestaje da se traži i da kruži bez potrebe da ga iko vodi za ruku i predstavlja. Ponekad mi se čini da se „Nebo nad Beogradom“ preobrazilo u živo biće, koje samo nalazi svoj put do čitalaca svih uzrasta. Naročito mi je drago što je knjiga stigla i na Univerzitet za strance u Peruđi, čiji sam i sama bila student. Bilo je to sjajno predstavljanje, pažljiva mlada publika, a za mene posebna čast.
- Što se tiče tvojih drugih knjiga, možeš li nešto da nam kažeš o knjizi „Inclini all’amore“? To je jedan značajan uspeh jer si dobila nagradu za književno delo napisano na jeziku koji nije tvoj maternji. Ova knjiga je objavljena i na srpskom jeziku. Kako si se odlučila na taj korak?
„Skloni ljubavi“ je priča o tri naraštaja jedne srpske porodice. Roman je nagrađen italijanskom nagradom za prvi roman u Pijemontu. Pisan je tokom dugog vremenskog perioda, menjao je jezik i oblik nekoliko puta, da bi konačno bio objavljen na italijanskom i doživeo zaista za mene, neočekivan uspeh. Za mene neočekivan, jer je tema knjige balkanska, a u njoj nema ni rata ni raspada Jugoslavije, dok je autorka slovenskog imena i prezimena koje mnogima ovde nije lako pravilno ni izgovoriti. Moj izdavač, naprotiv bio je čvrsto uveren u uspeh, i srećom, on je bio u pravu. Srpska verzija je prošla gotovo nezapaženo, odnosno, nije apsolutno ni stigla do šire publike. Čudno je to. Ali možda i nije, jer je opšte poznato da niko nije prorok u svom selu, a najmanje u srpskom selu. Nije me to obeshrabrilo, znam da imam svoju čitalačku „publikicu“ i u Beogradu i šire, i to je sjajno. Roman je u Italiji već bio odlično primljen tako da se nisam bavila razlozima prećutkivanja kod kuće. Ovde je ispraćen u najvažnijim sredstvima javnog informisanja, od nacionalne televizije, dnevnih novina gde je definisan kao najbolja knjiga na italijanskom jeziku te godine i imao desetine sjajnih recenzija, i već sam bila zadovoljna. Što je najvažnije i dalje je tražen, a za knjigu je najvažnije da bude čitana, a gde, to je ipak manje bitno.
- La regina dei cornetti salati je tvoja poslednja knjiga. Da li će i ona biti izdata jednog dana na srpskom jeziku?
„Kraljica slanih kiflica“ je izašla krajem prošle godine i imala je prvo predstavljanje u Rimu na sajmu knjiga „Più libri, più liberi“. Reč je o zbirci od devet priča, u kojom sam se voljno udaljila od balkanskih tema jer po nekakvom automatizmu od autora jugoslovenske provenijencije očekuje se da pišu na domaće teme. „Kraljica“ predstavlja zaokret i odstupanje od ovog šablona mada se junaci kreću u prostoru dvomeđe na kojoj živim. Mislim da će knjiga izaći i u Srbiji, i već činim neke korake u tom pravcu, ali još uvek nije izvesno kada.
- Jedan deo tvoje karijere si posvetila novinarstvu i, između ostalih, vodila si razgovor sa italijanskom književnicom Dačom Maraini, koja je bila prisutna u Beogradu 1978. godine na konferenciji „Drug-ca žena“ organizovanoj od strane pokreta tzv. drugog talasa jugoslovenskog feminizma. Da li možeš da nam otkriješ neki detalj iz tog razgovora?
Bilo je to negde početkom devedesetih, u Rimu. Dača Maraini primila me je u svom domu, u centru grada. Razgovarale smo o prošlosti, književnosti, tehnici pisanja, njenim navikama u vezi sa činom stvaranja. Bilo je veoma prijatan sagovornik divnog osmeha i magnetskih plavih očiju. Nalazila sam i nalazim u njenim knjigama desetine divnih stranica, veoma volim njenu knjigu „Dugi život Marijane Ukrije“ ali ne mogu reći da je ona moja omiljena italijanska književnica. Ipak, taj intervju i susret sa njom ostali su mi u vrlo živom sećanju.
- Šta za tebe predstavlja prevođenje a šta književni rad?
Prevođenje je po mom mišljenju, pažljivo pretakanje dragocenosti iz jedne jezičke škrinje u drugu. To je minuciozan i odgovoran posao za koji je potrebno odlično, i više od toga, savršeno poznavanje oba jezika, kulture, aktuelnosti, politike. Prevodilac uvek mora vrlo dobro da zna s čim i s kim ima posla, i nikada ne sme da poveruje da mu priprema nije potrebna jer on ….zna. Kada je reč o književnom prevodu mora biti još i dobar psiholog da bi mogao da pronikne u tuđu rečenicu. I pri takvim idealnim uslovima, može se desiti da nešto promakne, isklizne između prstiju. Težak je to posao i krajnje odgovoran, u moderno doba nedovoljno poštovan i neadekvatno plaćen. Uverena sam da nema te mašine niti aplikacije koja će ikada moći da zameni pravog, obrazovanog i talentovanog prevodioca.
Pisanje je poseban oblik apsolutne slobode. Pisac može da pokreće junake prema svom nahođenju, da ih gradi i razgrađuje po sopstvenoj volji, da ih briše i piše i da u tome ponekad uživa, a ponekad baš i ne. Može i da ih napusti zauvek, ili na neko vreme, da im promeni lični opis, da ih oživljava i usmrćuje do mile volje. To je naravno lepši deo stvaranja, koje ima i svoju tamnu stranu koja je vrlo lična za svakog pisca i o njima obično raspredaju istoričari književnosti, a mnogo ređe sami autori.
- U ovom teškom periodu karantina i izolacije u Italiji, pisala si na Fejsbuku, na oba jezika, jedan da kažemo, dnevnik koji smo rado čitali mi koje te pratimo. Da li će to biti materijal za jednu novu knjigu?
U (iz)vandrednim situacijama svako pruža otpor i brani se na način koji mu je najprirodniji. Za mene je to pisanje. Karantinski zapisi pokazali su se potrebnim ne samo meni već i mojim prijateljima i poznanicima koji su mi se javljali opisujući trenutak čitanja tih redova kao nešto svetlo i gotovo svečano u trenucima otuđenja od spoljnog sveta, uz jutarnju kafu, pred spavanje, kao lek protiv nesanice i besmislice. Pisala sam onda malo zbog sebe, malo zbog svih njih. I nastavljam da pišem te beleške, jer mislim da još uvek nismo isplivali na sigurnu obalu. Nedavno, po okončanju propisanog karantina, otkrila sam da su me mnogi redovno čitali i ne beležeći svoje prisustvo, i to je divno. Da li će to biti knjiga? Ne znam. Ali dopusti mi da se zaogrnem jednom Malarmeovom rečenicom kao šinjelom. On kaže da se u životu sve događa samo zato da bi se mogla napisati knjiga, i ja sam sa tim u potpunosti saglasna.
- Imaš li neki recept za naše čitaoce koji kao ti i ja žive „između kultura“? Kako ostati svoj a istovremeno pripadati nečemu i uzeti ono najbolje iz oba sveta?
Ne verujem da za to postoji nekakva opšta čarobna formula. Ne uzima se uvek i samo najbolje, ima tu svega i svačega u oba naša sveta. Najbitnije je ostati svoj u najvećoj mogućoj meri, uvek prepoznatljiv, najpre sebi samom a onda i drugima oko sebe. U moru ljudi dobro je gajiti otvorenost prema onome što je od tebe drugačije, često, i nepodnošljivo drugačije.